„Видиш ону звезду горе“,
Астроном ми један рекô,
„Мозак стане, кад помислиш,
Како ј’ звезда та далеко.

„Далеко је, високо је, —
Сто година дугих прође,
Докле њена светла зрака
До нашега ока дође.“

„Ми видимо звезду ову,
Видимо је како трепти,
А ње можда давно није,
— Верујеш ли? — Верујем ти!

Јер с’ и мени кашто чини,
Усред ноћи сам стојећи,
Кô да чујем слатке гласе,
Кô да чујем миле речи.

Чини ми се кô да видим
Светло лице звезде своје;
Ја је видим, ја је видим,
— А ње давно нестало је...

"You see that star up there",
One astronomer said to me,
"Your brain stops, when you think
How far that star is.

"It is far, it is high, —
A hundred long years pass
Before a ray of its light
Reaches to our eyes."

"We see this star,
We see how it twinkles,
But maybe it has long been gone,
— Do you believe it? — I believe you!

For to me, too, it seems,
Standing in the middle of the night,
As if I hear sweet voices,
As if I hear tender words.

It seems to me as if I see
The bright face of my star;
I see her, I see her,
— But she is long gone...